О књизи: 1981 / Идеја о новом историјском роману настала је од Емилијана Станева, према академику П. Динекову, након читања овог чланка о Иван Рилски, и сам популарни светац бугарског хришћанског пантеона. Писац је био заробљен идејом да створи слику сличну Ивану Рилском. „Желим да пишем о великом, о моралној лепоти, да створим нешто слично ономе што су прави уметници стварали“, – овако је писац рекао, по речима Н. Станева. И даље пише: „Његова машта га је приказала као бистрог човека, очишћеног од земаљске нискости, пуног љубави према свету. Тада је писац дошао на идеју да своју будућу књигу учини наставком „Легенде о Сибину, кнезу Преславском“, и, очигледно, динамичност и виталност „Легенде“ су га натерали да напусти хероја којег је планирао - светог пустињак. „Ови пустињаци су у суштини егоцентрични људи. Човек је створен за делатност, да живи међу својима, да делује. Нерад је смрт. Живот је покрет, борба, акција.” Напустивши идеју да свог Назарија прогласи свецем, он га чини уметником, дефинишући тему дела – значење и улогу уметности у животу човека и друштва, њено значење и утицај на уметника. себе. „Уметност није одредиште“, рекао је Станев Сарандеву, „то је људска потреба која га тера да тежи хармонији свог унутрашњег света са спољашњим“. И истовремено је све јасније схватао да права креативност води до најдубљег знања, што може довести до не мање дубоког очаја, па чак и да уништи дар уметника.